Hora incerta, mors certa

Ideal čoveka, karakter doveden do savršenstva, bezuslovna i iskrena ljubav za sve. Za drvo, psa, za čoveka; za nagluvog starca, za nestašno dete - bio si osmeh za sve!
Svojom dobrotom i hrabrošću, pravednošću i odanosti, posvećenosti i istrajnosti, dao si smisao postojanja čovečanstva.
Smisao postojanja čoveka. Kao samca. Kao borca, kao neustrašivog viteza,  čoveka čije se sutra ne zna. Dao si smisao mnogim naizgled besmislenim stvarima. Dao si primer i probudio nešto dobro u svakom od nas. Hvala ti.
Bez preterane patetike, bez suvišnih reči, bez svega onoga što znam da bi moglo da ti zasmeta, pišem ti poslednji put, brate.

Sa pucanjem pušaka Počasne paljbe, puklo je sve u nama... Stotine ljudi sa jednom željom:
Da te ponovo dodirnu, da te čuju, da ti kažu. Da te zagrle.
Toliko jednostvnu stvar pretvorio si u nemoguće; smeh u plač; pesmu u muk.

Jer danas nas ne napušta samo moj brat. Danas odlazi rođak svakog dobrog čoveka, prijatelj svakog neustrašivog vojnika, brat svih nas.
Decembar 2018. uzeo je svima mnogo. Sneg je pao prerano, prerano i iznenada, desilo se sve veoma brzo, tako se bar čini. Vreme nam nije išlo na ruku. Vreme kao prolaznost. Vreme kao pobesneli sati koji su radili protiv tebe. Vreme koje je poput peščanog sata teklo u nepovrat. A nismo to znali.  Mrzim te sate!

Sve se pretvorilo u jedno. Nepomično, pred tvojom povorkom, toga dana, sve se zaledilo. I kamen, i zemlja, i put i ljudi, sve je pretrnulo, brate moj.
Odlaziš i nosiš sa sobom mnogo neispričanih reči. Reči koje si pažljivo birao. Mudrih reči, koje je malo ko mogao da mi kaže. Na bar tri jezika. Za koga? Gde? Kome brate moj ideš, kad je tvoje sve ovde. Gde žuriš, pukovniče? Žašto?
Stotine pitanja, koje prožimaju zvukovi vojničkih bubnjeva. Pitanja čiji odgovor ne možemo da oprostimo. Ne umemo da prihvatimo. Ne znamo kako da priznamo.

Da ti kažem, pukovniče, u poverenju, plašimo se i da izgovorimo.

Bojažljivo se gledamo. Gledamo i ne verujemo.
Znamo samo, što Andrić reče ,, Svi mi umiremo jednom, a veliki ljudi po dva puta", ali nam to ne daje utehu. To nam ne pruža snagu. Šta ćeš, slabi smo. Mi nismo kao ti. Zapravo niko nije kao ti.
Ne možemo da oprostimo bolesti što je raznevši jednog čoveka raznela sve nas. Ne želimo da nas vidiš ovakve.

Tebi, brate moj, za ljubav. Za odanost. Za jedno vreme kome si dao poseban šmek. Za jednu čašu rozea; i jedan prolećni dan u kom smo ispijali kafu u dvorištu tvoje kuće.  Za svaki trenutak kada sam učila lekcije života, od neverovatnog čoveka kakav si jedino bio ti.
Za večnost. Za život, ne za smrt.

30.09.2000. 

Ja sam
ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije
prvi išao da onjušim oblake
i prvi se namršten vratio.

I sad znam
da je mudrije učiniti korak van sebe
nego proći milione kilometara
u svojim grudima.

Inače,
bio sam pomalo vanbračno zaljubljen
u vetrenjače
i stanične restoracije
i pošteno sam,
čini mi se,
platio kiriju sto sam živeo međ ljudima.

Nije mi žao
sto sam ispao naivan
kao dimnjak - sanjalica
koji za života čeka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni žar
put oblaka i ptica.

Ja sam večito cvetao plavo
i to bez razloga plavo
kao jorgovan
u blatu ispred kasapnica.

Ja sam mislio:
dobro,
razmrskajmo usijane celenke o zid,
mozda će se iz toga izleći nekakvi dani.

Ja sam mislio:
dobro,
sve grobare na baštovanski kurs,
mozda ćemo naučiti
na kosti da kalemimo cvet.

Sad mi zbilja vise nicega nije žao
i neću urlati
ni sliniti u rukav ako sutra neko
ko bude pozvan da nišani
- na mene prstom ne nanišani.

Kad umrem,
samo će mi biti žao ptica,
jer sve vreme sam sanjao letove,
pa ono drugo za mene nije imalo
naročitog smisla i značenja.

M.M.Antić (isečak iz pesme)

 Bojanu Spasiću

1975-2018